TEATAR – PRVI VRISAK

 

Bilo je užasno mnogo stepenica. 

Ljudi odjeveni u neke čudne haljine nervozno su hodali gore – dolje po tim stepenicama.

 Onda je došao moj tata sav u crvenom. I vikao je nešto. Pa se smijao. Pa opet vikao.

 Prišao mu je jedan sivi i udario ga u prsa. Odmaknuo se od njega, a u tati je ostao veliki nož i crvena je krv curila po crvenoj haljini. 

Sve je bilo strašno crveno.

Tata se grčio i izbuljio oči. Padao je po stepenicama, kotrljao se i onda je, valjda, umro. 

Ja sam počela vrištati. 

U gledalištu je bio muk.

Mama me pokušavala smiriti. Nije išlo. Morale smo izaći van. Odvela me u tatinu garderobu. Ja sam i dalje plakala. Dok se nije pojavio crveni tata  i počeo mi se smijati. Sjećam se njegovih bijelih zuba koji su se smijali iz crvene kraljevske odore oblivene crvenim višnjinim sokom.

Tata je bio živ. Tata je bio živ.

Tata je bio crveni Cezar, sivi Brut je bio Lonza.