KRVAVI ŠOVO

 

Ja sam prala suđe. Despot je jeo. 

Na vrata je nečujno banuo Šovo. 

Šutio i gledao nas. Dok mi nismo pogledali njega. 

Bio je potpuno krvav. Od glave do pete. 

Nisam se mogla sjetiti koji film snima i snima li on uopće nešto tih ljetnih dana.

 Zašto bi inače uopće bio krvav?

Uporno je šutio, a ni mi nismo ništa rekli. Gledali smo ga.

 

A što da kažem? Da ga pitam što se dogodilo? 

Banalno i glupo pitanje za krvavi nadrealistički šou koji je želio izvesti u ljetno podne kada sunce nemilosrdno prži i cvrčci uporno cvrče.

 

Sjeo je baš tako krvav za stol i dalje uporno šutio. Baš nam se želio pokazati i baš nas je želio izbezumiti. Baš je uživao u vlastitoj krvi i sranju koje je napravio. Baš je teatralno uživao u brizi koju je vidio u nama kada smo napokon shvatili da je ta silna krv prava.

 

Ne valja ti bicikl.

Nema kočnice.

Zabio sam se u zid.

Spasila me Kaštelanova kapa.

Dobro sam živ osto. 

 

Malo sam krvav.