ŠOVIN SMIJEH                                                                                                                                                                     

 

 

Ja  svog oca u mnogo čemu nisam razumjela, a pogotovo nisam razumjela taj naš odnos oca i kćeri. Ja sam, naravno, bila njegova kći i on jest bio moj otac, ali mi o tome uopće nismo razgovarali! U "Kralju Learu" smo upravo trebali pronaći taj naš nikada definirani odnos da bismo uopće mogli početi sa radom na ulogama. To je, paradoksalno, meni osobno bio i najteži i najdelikatniji dio posla. Potreba ( uloge Kordelije ) da mi zaista bude ( Lear ) pravi otac u onom iskonskom i onom univerzalnom smislu: nježan, dobar, pun ljubavi i utjehe, izazivala je u meni odbojnost, zapravo panični sram jer smo glumačkim sredstvima i putevima tražili ono što u našim životima nije postojalo, a podrazumijevalo se da postoji. Skrivajući se iza Shakespeareovih rečenica, jedva sam čekala da nam redatelj Spajić prekine scenu govoreći neku  važnu ili nevažnu uputu jer je time prekidao moj bolni i   užasno uzbuđujući put u istinu.     

                                                                                                                       Kao što su Kordeliji bili deplasirani svi nježni, ljubavni izljevi njezinih sestara prema zajedničkom ocu, tako je u privatnom životu mome ocu pa onda i meni, bilo suvišno i nepotrebno i   previše komplicirano to pretjerano pokazivanje emocija. A kako me je  bilo strašno sram jer sam UOPĆE govorila o ljubavi, pa makar i o onoj koja je «ni više ni    manje»!      

                                                                                                                                                                                 Gluma je tu meni  bila  fenomenalna pomoć  jer sam sve svoje suze i osjećaje, koji su me tresli tijekom dva mjeseca proba i poslije na svakoj predstavi, mogla opravdati samom igrom. Ja sam zaista plakala kao kišna godina  jer me je vlastiti otac na sceni ljubio kao što me nije nikad u životu, ali mogla sam reći da sam to samo glumila. Ja sam se tresla kao prut kad bi me otac na sceni zagrlio, ali mogla sam reći da imam tremu pred premijeru. Tako sam sebi objasnila i očeve suze. Htjela sam da su prave, a pravila sam se da su glumčeve. I tako smo našu istinu  koju nismo u životu bili kadri izgovoriti jedan drugome, odigrali na sceni «Gavelle». I samo smo nas dvoje znali što  glumimo. I nitko više.

 

Možda sam zato i postala glumica da bih se nekako približila ocu. I zaista, naši su razgovori  tijekom rada na «Kralju Learu» uglavnom bili o tekstu, ulogama, partnerima, redatelju. Ali, koliko god sam htjela čuti neku pohvalu, neku dobru kritiku, uvijek je to bilo zakukuljeno, zamumuljeno tisućama raznoraznih aspekata  moje uloge ili same  predstave. Sve mu je drugo bilo važnije, mislila sam, kao da mu je bilo neugodno razgovarati o meni, o Kordeliji jer bi tako morao govoriti možda previše subjektivno, previše emotivno, previše iskreno. A to se nije usuđivao. Njegova vlastita gluma bila mu je dovoljna. Njegovo osobno poniranje u samoga sebe preko umijeća glume bilo je toliko savršeno intenzivno i energično da mu nije preostajalo živaca  za analizu moje igre ili analizu moje nesigurnosti i muke. Sam se u sebi dovoljno i s užitkom iscrpljivao i praznio, a mene je uglavnom prepuštao samoj sebi. Čak je, činilo mi se tada, uživao kad bih se našla pred problemom i kada bih kao pravo balavo i glupo žensko otrčala u zahod i plakala kao ljuta godina jer nisam mogla podnijeti  da mi ne ide. Puštao me da se batrgam kako znam i umijem sa svojom nedisciplinom, sa svojom arogantnošću, sa svojim strahovima i panikama.  Zapravo me tjerao na nekakvu profesionalnost i  nekakvu  dvostruku igru: nije mi želio biti otac, želio mi je biti partner, a kakav je on genijalan i užasan partner bio to znaju samo oni koji su s njim glumili. Kako je to bilo bolno i istodobno poučno za moju silnu taštinu i ambiciju! Međutim, nikada u životu nisam sa sigurnošću mogla razlučiti zahvaljujem li mu na tome ili mu zbog toga zamjeram! 

 

Svi moji inati, a valjda i kompleksi proizlaze, mislim, iz tog našeg odnosa. Neprestano mi je govorio da nema ženskih uloga, da je glumica u podređenom položaju u odnosu ne muškog kolegu, da je to krvav posao za ženu i takve stvari. Išla mu je na živce moja upornost i odlučnost da i ja glumim, išlo mu je na živce što rastem, sazrijevam, mučim se i upoznajem ga s one strane scene gdje je glumac najintimniji.  Gdje se muči s tremom, gdje se koncentrira, boji, kašlje, znoji, juri, flertuje sa kolegicama, spava na podnom grijanju i kasni na izlaz.

 

A ja sam polako, igrajući s njim, pokušavala ući u njegov svijet tajne, svijet misterija jednog velikog i neobičnog umjetnika. I koliko god sam se trudila nekako  približiti tom njegovom geniju, toj njegovoj iskonskoj  veličini, uvijek sam ostajala  raširenih očiju, bez daha jer bi me svaki put iznova zaskočio gestom, glasom, pokretom, emocijom, bilo čime i svaki put drukčije i neponovljivo. Ta je tajna   poznata vjerojatno samo dragome Bogu, a ja sam se tješila i opravdavala svoju malenost voljom, tvrdoglavošću, energijom i upornošću, koje sam, govorila sam sebi, valjda od njega i naslijedila! 

 

Moj je otac svakako bio veoma neobičan otac, a nekako onda ni Filip ni ja baš nismo prava djeca. I jedno i drugo smo mu «uzeli» zanimanje, valjda nas je opčarao. Ta «začaranost» Šovagovićem jako  me muči, a ispunjava ponosom što imam njegove  zdrave zube  i dobar smijeh pa  prkosim   na toj sceni ne znam kome i ne znam zašto, ali  utvaram da je On sa mnom i da se sad  konačno zajedno sa mnom smije.